Mi gradimo prugu, pruga prođe pored nas

17. novembra 1947 godine prugom Šamac-Sarajevo krenuo je prvi voz. Pruga je izgrađena dobrovoljnim omladinskim radom. Na prvoj radnoj akciji je radilo ukupno 211.370 osoba iz Jugoslavije i inostranstva. Dužina pruge je 239km. Parola brigadira bila je “Mi gradimo prugu, pruga gradi nas”.

Pričao mi je konobar zaposlen u kafani na zeljeznickoj stanici Ukrina da se svako jutro radnog dana u pola 7 zaustavljao voz za Banjaluku, a njegovo je bilo da pripremi 200-300 čašica rakije koje bi razbudile otprilike isto toliko radnika Incela u tih 10 minuta koliko je voz stajao. Incel je godinama zatvoren kao fabrika.

Kad god čujem pisak voza poželim da sam u njemu. Da putujem. Prva i najvažnija putovanja u mom životu bila su vozom i dalje ih pamtim … Početkom osamdesetih majka, sestra i ja išli smo vozom iz Doboja ka Beogradu vrlo često. Željeznička stanica u Doboju tih dana bila je ozbiljno regionalno čvorište,a mi smo ovom rutom redovno išli za Rusko Selo kod bake i dede. Radovali smo se tom putovanju vozom, usputnim stanicama, ne rijetko prepoznavali smo stare otpravnike vozova i primjećivali kad bi stanične zgrade bile okrečene. Znali smo precizno koliko smo puta prešli i koliko nam je puta ostalo odbrojavajući ih bilo da je bio u pitanju bio brzi voz ili moderni Olimpik ekspres u kom je bio i televizor. Na jednom od tih putovanja na stanici u Vinkovcima u kupeu nam se pridružila jedna vedra baka. Čim je voz krenuo iz stanice počeli smo da razgovaramo a vrlo brzo ponudila nas je smrznutim višnjama iz svog cekera. Nije tad bilo klima u vozovima, a prozori su se jedva mogli otvoriti pa je zadovoljstvo iznenadnim osvježenjem bilo moćno. Baka je bila iz okoline Vinkovaca i putovala je kao i mi za Beograd. Zabavljala nas je svojim veselim komentarima dok smo iza sebe ostavljali Šid, Rumu, Staru Pazovu…U kupeu je bio i vojnik koji se tog jutra vraćao kući sa služenja vojnog roka u Sarajevu. Bio je, naravno, veoma raspoložen. Svirao je gitaru a repertoar mu je bio sastavljen od naših želja. Pamtim da je mama zamolila da joj odsvira Željo moja, pjesmu od Doris. Pjevali smo tako i veselili se dok se Beograd približavao. I rastanak sa slučajnim poznanicima koje više nikad nećemo sresti. Prije izlaska iz voza pozdravili smo se sa bakom, a ja sam počeo da plačem. Ne znam zašto. Rekla mi je da se ne glupiram, da ne plačem i da ću je zaboraviti čim nastavimo putovanje. Eto, ja je nisam zaboravio, ni nju, ni smrznute višnje, tog vojnika i to kako smo se lijepo zabavili na tom putovanju moja majka, sestra i ja.

……..

U novembru 2016 iz Željeznica RS i Vlade RS najavljena je mogućnost da zbog nerentabilnosti bude ukinut putnički saobraćaj željeznicom.

 

Piše: Aleksandar Trifunović






Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *