O svemu ponešto

Nasloni glavu na moje rame

Nikada let iz Londona nije bio teži, i nikada ovaj put prema Mostaru nije bio bolniji kao sada. I šta reći ti, nakon toliko godina… Jedno je sigurno, nećemo pričati o prošlosti. Šta ja tebi mogu reći o prošlosti, tamo daleko od našeg Grada. Ja sam za njega negdje u dubini duše uvijek bila primitivna Balkanka, u čijoj se zemlji narod pobio sam između sebe, a niko ih drugi nije napao. On nije mogao i pored mog tečnog engleskog, da shvati, kako neko može doći u tvoj stan, ako si ti vlasnik istog, i istjerati te. Nije mogao da shvati zašto na pizzu stavljam majonezu, i još mnogo toga nije mogao da shvati, i zato je spakovao dva velika kofera i otišao.

I neka je otišao. Više neću morati lagati da suze su u proljeće od alergije. Kako sam mu mogla objasniti da proljeće je bilo, kad javili su mi da ranjen si… teško… kičma… kolica… invalid. A u novčaniku uz vojnu iskaznicu pronašli ti moju sliku. Božja volja… Viša sila… Univerzum… ma zovi to kako god hoćeš. Da pronađe Seka, iz Cernice i preko radio amatera dođe do mene da nikada više nećeš hodati.

Znaš li šta sam tada prvo uradila? Pogledala sam prema nebu… prema Londonskom nebu sa kojeg je i tog dana padala kiša. Bože, je li me ovako kažnjavaš… ili me opominješ… je li to zbog one noći u 088 u Šantićevoj, kad nisam htjela sa njim plesati. Je li preko mene šalješ poruku svim klinkama i momcima, da nikada ne odbiju niti jedan ples, jer možda poput nas dvoje, prilike za drugi, više neće biti…

Sentiš se uvijek puštao pred kraj. “Nasloni glavu, na moj rame…oprosti, za riječi sam nespretan, jer uvijek kad su za ples birale dame, nikad nisam bio izabran”… kako pjesma dotakne srce. Tvoje je dotaknula, i prišao si… i pitao za ples, a ja te odbila… Mene pjesma nije dotakla. Mene i sve slične meni… a svi smo u ovom gradu slični, doticale su samo predrasude. Ništa na tebi nije bilo original. Ni tene, ni farmerke, ni jakna… a naš prokleti grad, naučio nas da  važna je samo površina, fasada… da važno je samo ono što oči vide, da važno je samo zadiviti mahalu, kako tada tako i sada. Hej… sada znam, svi su oni s kojima sam plesala imali original tene, ali samo si ti imao original srce. Samo si ti moju sliku nosio u novčaniku uz vojnu iskaznicu.

Bojim se. Kako ću ti prići… moram se sageti i zagrliti te… moram ti pomoći s kolicima, a ne znam… moram započeti neku temu… moram ti ne gledati u noge jer nije pristojno… moram ne plakati… ali kako…

“Nisi se puno promijenio, malo si posijedio… ali ostao si isti…”

“Više ne hodam…a i ne plešem, da si znala šta će biti… bi li plesala sa mnom?”

“Ne bi! Ni s tobom ni bilo s kim, nažuljale me cipele tu večer, jedva sam kući došla” – a lažem ga. O Bože, zašto je laž zaštitni znak  ovog našeg Grada. Kunemo se u istinu, užasavamo se laži, a uglavnom ih i sami živimo.

“Hajdemo malo prošetati… samo pokaži mi kako ću s kolicima na trotoar… znaš da malo sam smotana” – Moram ne plakati… moram ne plakati… ponavljala sam… iako plakala sam već, prema unutra, da on ne vidi.

“Hajdemo u park, kao nekada, na istom je mjestu ona naša klupa. Imaš li Internet ovdje?”

“Imam. Zašto pitaš?”

“Hajde pronađi nam i pusti, od Tuti Fruti benda ‘Nasloni glavu, na moje rame’”

I naslonila sam glavu na njegovo rame. I pogledala prema stopalima. Original tene. Nove. Koja ironija, original i nove… nikada neće imati priliku da ih uništi gazeći po kamenu i šutajući loptu. Još je nešto original na njemu. Njegovo srce. Ono nikada nije bilo kopija.

I sada ovdje na klupi u parku… naslonjena na njegovo rame, plešem svoj najljepši ples. Plešem dušom a ne nogama. Hej Grade! Bacam niz Neretvu svoj zaštitni znak. Bacam laž!   Ovaj put plešem da zadivim sebe, a ne tebe!  Ovaj ples plešemo srcem, i ovaj ples vječno će da traje… Jer ono što mi smo, očima je nevidljivo… I samo da znaš,

Oboje stavljamo majonezu na pizzu…

 



« (Previous News)
(Next News) »



Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *