Ja ću u Irsku!

Pakujem život u tri kofera

Ja ću u Irsku. Svi Hrvati idu u Irsku, pa ću i ja u Irsku. Rekli su da tamo ima posla, imamo i svoju crkvu, i nema izbjeglica u Irskoj, i još su mi rekli da u Irskoj nema zmija. To je prava zemlja za mene. Među svojima. Zaradit ću penziju tamo, i vidjet ću jednog dana gdje ću se vratiti.

Pakujem život u tri kofera. Kutija kartonska Vispak Visoko zauzela je skoro jedan cijeli. U toj kutiji spremljene su slike. Spremljen je moj život do sada. Slike s ekskurzije s Dedinja, raja iz Zenice iz esperanto kluba, i uslikani heklani stolnjaci sa časa domaćinstva iz osmog b. U toj kutiji ima slika nas četiri stojimo na Carinskom mostu. Svaka ima šarene štucne. Vidi ovo, nismo mi nosili štucne što su bile moderne, nego zato što su nam okraćale bile pantale. Štucne su bile šarenih nimalo srodnih boja. Kako kome ostane vunice od džempera, ili uzme za dva reda te boje kad plete štucne, ili neko ko bude brži, a treba mu, uzme baš tu boju vunice, da od nje peri udice.

I što se ja sada toga sjećam! Ko da je to sada važno! Ja ću u Irsku, svi Hrvati idu u Irsku. Svoj među svojima!

Kakvu bolan crnu Irsku… Tako mi rekli da treba pričati… pa eto ja pričam… pa eto ubjeđujem sebe da tamo će biti dobro… pa vama glumim da jedva čekam da pođem, a lomim se k’o kamenje kad od kiše skotrlja se niz Brankovac na Glavnu ulicu.

Da ti kažem nešto… ali nikom nemoj pričat’. Ponijela sam i tri kamena… mala da mogu u džep stati. Jedan s Neretve, jedan pored Radobolje što sam pronašla, i jedan iz svoje ulice. Ono kad zafali mi Grad, stavim ruku u džep, stisnem jako moja tri kamena i dođe mi to k’o da držim cijeli moj Grad u ruci. Čuj Irska? Čuj gore su naši? Gore su naši… a ovdje je moj Ahmet.

Ahmo je ovdje moj, a ja ne mogu ovdje biti s Ahmom mojim, nego ja moram gore ići našima. E sad će se javiti oni srca kamena što misle da mudro zbore, kada kažu da vrijeme je sada tako da bolje da bude svako sa svojim. I kako ja sada da da uvjerim one što zaključali su se u ljušture svoje, one što kažu da ovo moje bogohuljenje se zove, kako ja njima da kažem da ovdje u srcu Irska je lijepa i zaraditi u njoj dobro se može, ali, naši su ovdje, i da Ahmo je i moj i naš.

Prve trešnje iz Ilića meni je brao, i skidao mi murve ljepljive i crne sa đonova sandala, a nije papak bio. Samo me volio. A voli me i sad. A ne može sa mnom u Irsku. Jer su mu rekli da gore su naši, a nisu njegovi. A nama smiješno. I Bogu smiješno. On gleda nas odozgo, i načudit se ne može koliko ludosti čovjek može smisliti. Ja čak i čujem Boga kad govori: “Hej, kanite se naših i vaših, nego gledajte da kad vidite đuturuma ponesete mu kesu do kuće, a ako ide praznih ruka, onda kupite mu kesu nafake i do kuće ponesite. Ne bacajte smeće u tuđu avliju, nego pometite i smeće svoje i komšijino, da niko ne zna.”  Tako Bog govori. Samo oni ne čuju. Oni čuju površnost koju žive. A moj Ahmet i ja divimo se sjaju Betlehemske zvijezde i mističnom zanosu derviša što vrte se u krug. Mi vidimo srcem, što neki drugi ne vide. Što ne žele da vide. Rekli im da ako budu gledali ovako k’o Ahmet i ja, da haram je to veliki, i da ravno je to smrtnom grijehu.

A mi ih pustili. Neka pričaju. Ono klimamo im glavom, k’o fol oni pametni, oni nešto naučili u ovih zadnjih dvadeset godina. I pogledamo prema Gore, da dobijemo znak, potvrdu od Boga, pa nam drago kad On odozgo nam namigne, i kaže. “Samo vi po svom, oboje sam vas iste stvorio”.

I nama drago, što znamo da Irska je samo godinu koju, dok ne zaradi se penzija. Gdje nema zmija nema ni murvi. A gdje nema murvi, nemam ni ja u što sandalom ugaziti, i nema moj Ahmet šta s komadom drveta skidati sa đonova mi. Ne zato što je papak. Nego zato što me voli.

Voli… i te kako voli…

Iako, nije naš!

 



« (Previous News)
(Next News) »



Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *