Ajšina baklava

Cijelo je stubište mirisalo na Ajšinu baklavu. Barem dva puta godišnje. Za oba Bajrama. I svakom je dotekne. Svakom od komšija po jedna. I barem frk bureka za svakoga. I svi svratimo na satak. Red je. Još dok joj je rahmetli Salko bio živ. I dok joj se djeca nisu rasula po svijetu…od Norveške do Amerike.

Od pune kuće čeljadi njene, i nas komšija osta Ajša danas sama. Otišle i stare komšije, ali isto se za ove nove, namiri na tanjirić za svakog po jedna. I pokrije folijom, da ne suši se. Pa ko svrati na čestitanje, da ima namireno da ponese. Sa mnom je drugačije. Ja sam jedna od onih od prije. Nije se mene mogla riješiti s onim što namiri i pokrije folijom. Ma jok. Svako malo, sam joj ulazila i napominjala da mi ne zaboravi reći kad je ona noć u mjesecu Ramazana, kad mi se ostvari sve što zamislim. Od kad mi je rekla na početku srednje škole”Večeras je posebna noć, moli se ti Bogu na svoj način, i želje će ti se ostvariti.”, od tada natjeram se da sanjam ono što želim. I kada su se druge hvalile kako su za dvadeset i sedmu noć Ramazana sanjale svoje buduće divne i krasne muževe, ja sam lagala da i meni moj suđeni na san je došao. A nije! Od silne želje da sanjam voljenog, po cijelu noć oka nisam sklopila.

I opet stol pun svega. Još ga razvukla da bude veći, jedva se prolaziti može. Ne znaš za šta bi prije. Od slagane zeljanice, do hladnih buredžika. I halvu stigla napraviti. I sogan dolmu, i svega još. Da je Jovo ovdje, on bi prvo po zeljanici pao. Dok je još topla. Nema komšije Jove više. Otišao davno, zamijenio stan. Tonka ne bi uzela ništa slano. Ona bi čekala baklavu i kafu iz fildžana. Bio joj ćeif kod Ajše za Bajram popit je iz fildžana, s pola kocke od sitnog šećera. Nije u Ilićima kod svojih nikad iz fildžana pila. Tek kad se udala u našu zgradu, i kod Ajše prvi put. Nema ni Tonke više. Prodali stan, zgadilo im se sve i otišli za Njemačku. Nema ih još dosta.

Ostala ja. I miris kroz ulaz Ajšine baklave. I pun stol svega. I namireni tanjirići s baklavom za nove komšije. Za svakog po jedna. Pokriveno folijom. Kad uđu na čestitanje, da usreće je sljedeće jutro, kad kažu joj, da bolje nikad nisu probali.

Slabo ulaze. Neko ne zna za red, nekom nije ni do reda ni do čega drugog. Otuđio se narod. Ubija svaki dan ovdje sve više, pa ne stignu primjetiti s koliko je muke a s koliko ljubavi, Ajšina bolesna ruka, svaki orah prebrala da nije užegao za baklavu. Obolila Ajša. Ona teška bolest, sa tri slova, što bojim joj se izgovoriti i ime.

“Kupila sam ti spavaćicu. Vidi kako je fina, pamučna skroz, sa malim trešnjama po sebi. Ne znam ja Ajšo ide li spavaćica za Bajram da se kupuje, ali meni se baš svidjela, ne znam šta bi ti drugo.”

“Taman će mi valjati za bolnice. Nisi se trebala trošiti, dosta svakom sebe.”

“Ma kakve bolnice. To ti je od mene, da imaš kad se udaš ponovo. Sjećam se ja da je Salko govorio, ako ode prije tebe, da slučajno ne budeš udovica više od godinu dana. A ti Ajšo, petnaest godina sama. Bruka vala.”

I pogledam. Namireni tanjirići. Pokriveni folijom. Ko je mislio ući, ušao je. A slabo je iko ušao. I progovori nešto iz mene, najveće laži izrekoh da usrećim je, da umanjim joj bol od one ružne bolesti sa tri slova, da umanjim joj bol što nikog nema više za velikim trpezarijskim stolom… ni Salke, ni djece joj što su rasula se po svijetu, ni komšije Jove, ni Tonke… ni ovih novih da čestitaju, i ponesu svoj tanjirić s baklavama namirenim pokrivenim folijom.

“Ajšo, pozdravila te ona mala s vrha Avenije što si išla kod nje na trajnu, rekla da ti čestitam Bajram, i ako ima viška baklava da joj pošalješ jednu. Pozdravila te i Ivka s Tržnice, što si kod nje kupovala mušketine za balkon, kaže čestitaj Ajši Bajram, i ako bude viška baklava ponesi jednu. A vala ako imaš jednu viška, namirićeš mi da ponesem onom mom, znaš da ja nigdje ne jedem baklavu nego kod tebe i kod Merse. Vaše su najbolje”

“Baš jesu li pitale? Ima namireno, ponesi im, ponesi i sebi da imaš ako neko ti bahne da ne moraš kupovati one gotove”

I bi joj drago. I moram sutra zorom, da kažem ovima, ako vide je, da potvrde da su pitale za nju, čestitale joj Bajram, i da nikad bolju baklavu, probale nisu.

A hoće li je vidjeti… Poslije Bajrama, će u bolnicu. S mojom pidžamom, pamučnom, sa malenim trešnjama po sebi.

Nisam joj rekla… Ona noć… posebna… dvadeset i sedma mjeseca Ramazana, što davno mi je rekla da molim se u njoj na svoj način Bogu, i da Bog će mi ispuniti želju.

I jesam… molila za nju… da zauvijek joj tijelo napusti ona ružna bolest sa tri slova.

I znam… u noći posebnoj… što za komšinicu Ajšu se molim na svoj način Bogu… Bog će ispuniti moju želju…

 



« (Previous News)



Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *