Narodne pripovijetke i predanja

Tradicionalna usmena narodna proza, na prvom mjestu narodne pripovijetke, bajke, anegdote i kratke šaljive priče, uglavnom nisu podesna građa za proučavanje etničkih karakteristika stanovništva određene oblasti. Na osnovu ograničenog zabilježenog broja teško da se mogu donositi sudovi o lokalnim pripovjedačkim tradicijama, žanrovima koji se najradije pričaju i slušaju, zastupljenosti određenih tipova. Narodne pripovijetke se prenose vrlo raznolikim načinima i sredstvima i za njih gotovo da nema prepreka koje ih mogu spriječiti da iz jedne ne prodiru i prošire se na drugu sredinu. Samo intervencije kazivača – umjetnika usmene riječi, vrsnog pripovjedača sa ličnim stilom kazivanja, smislom za postupnost predavanja fabule, dramatizaciju, intoniranje i pronalaženje odgovarajućih, prelomnih tačaka koje obilježavaju srž pripovijetke – mogu, i to nebitno, uticati na izmjenu njena osnovnog sadržaja, njenog tipa i motive što je sačinjavaju, jer one su djelo koje se stalno stvara, varira i neprekidno dograđuje. Usmena narodna pripovijetka je, u stvari, stvaralački čin umjetnika, kazivača, i kao takva je, svaka za sebe, umjetničko djelo određenog čovjeka koji je priča. Ona je umjetničko djelo koje svoju punu vrijednost ima samo u trenutku kada je kazivač, ponesen i disponiran, u odgovarajućem ambijentu, pred zainteresovanim auditorijem kazuje, a zabilježena ili snimljena na traku već gubi draži usmenog stvaralačkog čina i značajke umjetničkog doživljaja. Takva kazivanja su postala dio tradicionalnog inventara sredine, jer ponekad koriste motive ili elemente iz tradicionalne prakse i često se prepliću sa vjerovanjima (u vile, ljude sa natprirodnim osobinama, magične radnje i sl.) ili narodnim običajima. U takvim se momentima stapaju tradicionalne forme naracije i realistička svojstva teksta miješaju se sa fantastikom. Ova vrsta proznih narodnih tekstova u stanju je da izjednačuje realno i nadrealno, ona operiše sa fantastičnom stvarnošću koja je slična snovima, maštarijama, priviđenjima i halucinacijama. Tu spadaju:
1) priče o duhovima, utvarama i avetima (tzv. gotske priče i romani);
2) priče o priviđenjima, preobraćenjima, snovima i predskazanjima;
3) priče o vampirima i vukodlacima;
4) magijske priče i bajke o vješticama, vilama i čarobnjacima itd.
Sve što je naprijed rečeno odnosi se i na narodnu usmenu prozu stanovništva Drežnice, kao, uostalom, i na narodnu prozu u gotovo svim današnjim seoskim sredinama u Bosni i Hercegovini, pa i šire. Zadatak istraživača narodnih pripovjedaka, predanja i toponimije u Drežnici bio je, dakle, da na osnovu ispitivanja što većeg broja potencijalnih kazivača i bilježenja njihova repertoara pokuša ustanoviti frekvenciju pripovjedačkih tipova, te da na osnovu raspoložive građe i, supsidijarno, drugih elemenata formuliše osnovne karakteristike prozne usmene narodne tradicije muslimanskog i hrvatskog naroda ,u ovom dijelu Hercegovine.
Pronalaženje potencijalnih informatora-kazivača pripovjedačkih tradicija u nepoznatoj sredini, u kojoj do tada nisu vršena etnološko-folkloristička istraživanja, u početnom stadiju rada za istraživača predstavlja posebno složen i delikatan zadatak. Informacije koje dobije o takvim pojedincima često su netačne, prvenstveno uslijed pogrešno shvaćene namjere istraživača. S druge strane, tek poznavanje šireg kruga ljudi u određenom kraju i uspostavljanje prisnih kontakata s njima tokom višekratnih izlazaka na teren i boravka u njihovoj sredini mogu često otkriti vrijednog kazivača, čak i među onim pojedincima za koje njihova okolina smatra da »slabo šta znaju pričati o starim vremenima«. Od petnaestak pojedinaca kazivača, na koje je sredina ukazala, posebno se ističu kazivači, čiji repertoar i način interpretacije zaslužuju da im se posveti što više prostora. To su Džafer Kajić (rođen 1905) iz sela Bunčića u Drežnici i Omer Balić zvani Tičević (rođen 1916) iz susjedne Poglavice. Džafer Kajić, zadovoljavajući zahtjeve i želje istraživača, uglavnom se ograničio na kazivanje islamskih tradicionalnih pripovjedaka, a Omer Balić je pokazao raznovrsniji repertoar od pravih bajki i religioznih tipova do šaljivih. Zajednička im je karakteristika smireno i razložno iznošenje materije, kod Kajića nešto smirenije a kod Balića, koji ponekad, u želji da se iskaže i da zablista se gubi nit i skreće u nepotrebne suvišne digresije. Od ostalih kazivača sa kojima je istraživač imao prilike da radi i od njih bilježi materijal, valja spomenuti Ahmeta Mujića zvanog Kleco (rođen 1911) iz Bunčića, Ahmeta Cokića iz Drage, Omera Lalića iz Lisičina, zatim tu su još Saja Šamerić iz Poglavice, Šeća Hodžić, Vida Šarić sa Inča i drugi kazivači.
Građa o kojoj je riječ sastoji se mahom od pripovijedaka čije korijene treba tražiti u islamskoj tradiciji, u hadisu, tj. sekundarnoj vjerskoj literaturi, koja je u našim ruralnim sredinama bila popularna među starijim Muslimanima, osobito među vjernicima. U Drežnici su one postale poznate kroz pričanja ili propovijedanja hodža i drugih školovanih ljudi, koji su ih za vrijeme tzv. vazova u džamiji, uz ramazan ili povodom drugih vjerskih praznika, kazivali svojim suseljanima. Pripovijetke – hadise oni su ponekad direktno prevodili sa arapskog jezika, pa je još uvijek živo sjećanje na neke od tih ljudi (na primjer na umrlog hodžu Hasana Beglerovića). Poneko posjeduje i štampanu zbirku hadisa, poput Džafera Kajića, koji čuva nekompletan primjerak u kome su pripovijetke objavljene sa arapskom grafijom. Oko 1910. godine Džaferov otac je svom jedincu sinu kupio tu knjigu od seoskog hodže, koji je takve knjige nabavljao iz grada i prodavao mejtefskoj djeci. One su u pripovjedačku praksu u Drežnici unesene, najvjerovatnije, na isti način, preko iškolovanih ljudi ili preko pojedinaca koji su više i češće putovali ili čitali. Zabilježeno je i nekoliko zanimljivih lokalnih predanja, čije je izvorište u narodnim vjerovanjima i praznovjericama. Primjera radi spomenuću pričanja o nekadašnjem stanovniku sela Zagreblja, hadžiji Pendi (rodonačelniku današnjih Pendića), za koga se priča i vjeruje da je bio rođen u košuljici, da se družio s vilama i da je imao natprirodne osobine. Ono što se u Drežnici posebno ističe jesu mnogobrojni primjeri predanja o zakopanom blagu, traganju za zlatom, nalaznicima i prokletstvu koje ih je snašlo.

Pripovijetke

Pedalj ćose — lakat brade i Medvidović

Kod Bagdada tamo bio jedan jaki čovjek: mline je zastavljo, dva mlina su dvi ruke. I on je mislio da je najjači na svijetu. A bio je jedan, ‘vako uzmi polugu, zavitljaj je u zrak i ufati je opet. I on je zamišljo da je najjači. A bila je jedna žena krupna i ode u drva, gore u brdo, i ufati je medvid jebe je. Zanese dijete. I rodila dijete, ali medvidsko, od medvida krv. Kad je to dijete naraslo jedno petnes’ godina, malo jači, on pobi djecu. Kad je dvadeset – ko će š njim nakraj. Zamišlja da je najjači. I pođe on da traži ko je jači, ima li iko od njeg’ jači. Nađe ovoga đe baca polugu. Pođe dalje, nađe onoga kod mlina, mlinara. Te ovaj ćuskijaš i ovi mlinar krenu s njim. Idu skupa. Krenu.
A u nekom gradu tri se carske šćeri u toga cara ukrale. I car daje blago ko će pronaći. Kaže njima: »Evo vam kol'ko god ‘oćete i šta god ‘oćete«. I ovaj kaže: Daćeš nam toliko ovnova, toliko junadi, toliko konja – karavanu, tol'ko konopa na hiljade metara! – i da nas izvedu na jedno brdo«. I tu je se pito mlinar. I da car. I izađu na to brdo, rastovare, karavanu vrate, ostane hajvan. Da jedu. E, kaže jedan: »Čuješ, ko će ostat pravit ručak, ovoga jednog ovna zaklat, ispeć, dok mi se vrnemo? A mi ćemo malo obać«. Kaže mlinar: »Ja ću. Ja smim ostati«. On zakolje ovna, ovi odu, a izbije harambaša na zelenu konjčiću, pa izmlati dobro onoga mlinara, u one ga konope sveže, pojede mu ovna. Oni dođoše: »Šta je?« Kaže: »Vi ste otišli, a dolazi jedan na zelenu konjčiću, u zelenu ćurčiću, pedalj brade a lakat ćose i satro me je«.
Ujutru, ko će ostat? Kaže ćuskijaš: »Ostaću ja. Ja ću« Bogami, on zakolje jednog junčića, peče tamo, a mlinar, ode s onim Medvidovićem. Kad su se vratili, šta je bilo? Isto što i mlinaru: svezan, izmlaćen, isti došo. E, treći dan kaže ovaj Medvidović: »Ja ću ostat«. Ode mlinar i ćuskijaš tražit tamo po tom brdu, ovi zakolje junčića, odma’ mu jede džigeru. Naloži vatru da peče, malo prilegne. Ha lego, ha zaspo! Hop! Eto onog! Bogami, Medvidić s nim poda se, zamota, sveže Ćosu. A Ćoso se zadrma, iščupa onu jelu i pobjegne. Nek’ bježi. I on peče. Ovi dolaze: pečenka gotova. »Šta je?« I oni ručaju. Kad su ručali, povuku one konope i idu za ‘nim tragom. Kad na jednoj jami, jela ispriječena, on se izmoto, otišo. E, tu je. Ko će dole? Neće mlinar, neće ćuskijaš, kaže Medvidić: »Ja ću. Samo nemojte mi napravit ‘inle. Kad vam dam znak, obustavi, a do mog znaka jok«. E, oni konop, sveži onu korpu, pusti, pusti u jamu, već konopa nestaje. Te nađu vitina, svezu na one konope. Puštaju. Kad, on daje znak da je sašo. I on krene kroz tu jamu. I kad tamo kuća – stan. Otvori vrata, kad najstarija carska ‘cer tka zlatno platno na zlatnu stanu. Kaže: »O'kle si ti tu?« – »Zarobio me Ćoso«. Kaže: »Sama?« »Obe sestre su mi tu, eto ih tamo. Srednja eto je do mene, a ona najmlađa, eto je u onoj sobi. Nego bježi, jadna ti majka«. – »Neću.« Tamo na druga vrata, kad oćuti mašinu, šije. Otvori vrata, kad: zlatna mašina veze zlatno platno. Ona sjedi: »Šta je to, ko si ti?«. Kaže: »Tražim te«. – »Eto mi sestre odmah kraj mene, nego bježi.« – »Neću«, veli. I on priđe tamo na treća vrata. Kad, ona sjedi, pred njom sinija, na siniji zlatnoj zlatna tevsija, u tevsiji zlatnoj zlatna kvočka i oko ne zlatni pilići. »Šta ne bježiš, jadna ti majka?« – »Neću.« – »Eto ga« – kaže – »došo umoran i ljut. Eto ga kraj mojih vrata. I mi smo njegove žene. A ti ako hoćeš živit još, ne diraj, ako voliš umrt, uđi kod Ćose. Spava. Nego« – kaže – »mačevi su mu više nega, a tvoj mač ne važi«. On tamo, za Ćosinu sablju i ubije ga, posiče. Te sve tri sultanije do korpe i konopa. Kaže najmlađa kćerka sultanova: »Sjedaj ti u ovu korpu, nek te vuku ta dva kolege tvoje gore, pa ćemo onda mi«. – »Jok! Ti ćeš najprva.« Kaže ona: »Neću ja prva nikako, nek; ide najstarija mi sestra«. I stave najstariju carsku šćer. Izvuku je oni gore. Sjednu onu drugu, srednu, izvuku i nu. Ova treća, što je najmlađa i najljepša, kaže: »Sjedaj ti«. – »Jok. Ti, pa ću ja.« I ona sjedne, izvuku gore, a puste u jamu konop. Osta on dole, a oni nih prihvate i vode ih caru. A nega nema. On se uzmuči: kud jadan žalostan. Nema ništa… I dođe k Ćosi. Zamiri jednu kutiju i onu kutiju uzme u ruke, otvori, A hajirlija iskoči, kaže: »Šta ćeš ti, insanu?«. Kaže Medvidović: »Na jamu, đe su pečeni ovnovi iznesi me«. Drži on onu kutiju u ruci, stisno je oči, a hajirlija zaviče: »Otvori!«. On otvori, kad stoji kod onih ovnova što su pečeni. Ufati jednog junca, zakolje, oni prdenjak od mokraće odma’ navuče na glavu dok je još vlažan i mokar. Ispeče meso i najede se fino. Kose ko da nema, ćelav. Otvori kutiju. »Šta ćeš, insanu?« – »'Oću da se nalazim u Misiru, tu i tu na kapiji.« – »Zatvori oči! – Otvori!« On na kapiji. I krene unutra u grad. Čuje čekić. Ciganin kuje. »Obermajstor«, piše mu na vratima, nad majstorima majstor. Svrne kod njega: »Bi li ti primio mene za pomoćnika?«. Vidi on: mišići. »Možeš li dobro držat čekić?« – »Mogu.« I nega za pomoćnika, te on kod Ciganina počme tuč. A ova dvojica – ‘oće da se žene. Ali sultanije ne daju k sebi onoj dvojici, mlinaru i ćuskijašu. One ubjeđivaju ćaću da ih nisu oni spasili, ali ko će ubijediti? Najstarija kaže: »Ja ću tebi, babo, reći; nek’ mi donesu zlatan stan koji sam zlatno platno tkala – ja mu ‘oću«. A mlinar kaže: »Eto ima tu obermajstor, neka iskuje.« Car poziva Cigu: »Dok se svane, zlatan stan koji sam zlatno platno tka ovde, ili ti ode glava«. Ko će to? … Cigo obisio glavu, a Medvidović ga gleda. »Tako i tako«, kaže Cigo. »To je lako. ‘Ajde tamo na pazarište i donesi dvadeset kila smokava i dvadeset kila oraha.« Ovaj donese, a Medvidić tuče i jede. Cigo vazdan proviriva – nema ništa, niti kuje ni ništa. Cigu ufati san u zoru, a ovi otvara kutiju. Iskoči Arap: »Šta ćeš?« – »Iz te i te jame zlatan stan ovde da se stvori.« Stisni oči – otvori oči, stan tu. Dobro… A Cigo stan i caru: »Evo ga«. Car ga nagradi. A ova srednja šćer odma’ kaže: »'Oću ja mašinu«. Car Cigi naredi, a Cigo Medvidiću. Te opet orahe i smokve jedi dok nije Cigo zaspo. On otvara kutiju i Arap mu donese mašinu. Te najmlađa: »'Oću ja siniju zlatnu, tevsiju zlatnu, kvočku zlatnu, ‘oću i piliće zlatne«. Cigo dolazi, kaže: »Ko će to, moj Ćelo?«. – »Sve će to bit’ ovde.« Opet istuko oraje i smokve pojo. Kad je bilo oko zore, Cigo zaspe, bogami se donese to sve. I Cigo caru. Pokupio, bogme, Cigo pare od cara. A kaže caru ona najmlađa: »To ti ne kuje Cigo! To ti kuje onaj koji je nas oslobodio. I odma’ da se naje, ispod naših prozora čitav narod u našem gradu da prođe. A ja ću ga poznat. I na koga moja naranča – to je moj«. Car naredi da ide narod. Nailazi on dronav, ćelav, ali ga ona poznala i naranča – krk! nega. Eeee, ko će? … ovi ministri, đenerali – džaba. Car ga zove: »Đe ćeš ti, Ćelo, bježi!…« Te on ode, opet on tamo sa Cigom kuje. Kad je bilo uveče, Arapin: »Šta želiš, insanu?«. – »Da se nađem na planini đe su pečeni ovnovi.« – »Stisni oči – otvori…«, kad gori. »Šta ćeš sad?« »'Oću cara onoga da se stvori ovde.« I car se stvori; ne zna ni di je, ili je na nebu ili na zemlji, đe će kad je u brdu. Kaže car: Bože veliki, đe sam?«. Opet ga baca u njegovu kuću. Car otvara oči – kad u svom saraju. Prepane se: šta je ovo? opet kaže: »'Oću da sav narod nalazi ispod moji’ prozora«. A Ćelo otvara kutiju, kaže Arapu: »'Oću sve zlatne haljine na meni«. On mu donese, obuče, i tamo, caru. Kaže: »A đe si ti bio noćas?« – »U brdu.« A Ćelo mu kaže: »Ja sam te gore odveo i natrag vratio«. Zovne mlinara i ćuskijaša, pita ih što su ga ostavili. Odma’ na ‘atove raskinuti. Iskidaju na ‘atovima, onu carsku najmlađu uzme on šćer, postane carev zet i ako su živi, i danas su dobro. Otiđi, pa vidi.

Prića o obijanju staraca

Zakon je od vladara izišo da svaki sin svog oca ubije ako je prešo pedeset godina. Jednom čovjeku to bude žao, pa iskopa za ćaću rupu pod ognjištem i tu oni ćaću. A žena mu sve to pratila (gledala). Kad su se jednom on i žena svadili, ona rekla čovjeku: »Tu ti je ćaća!«. I on se ocu požalio kako ga je ona otkrila, a otac mu reko: »Ti mene ubi, pa ti car neće ništa«. I on ne htjede. A žena se potuži caru. Car zovne čovjeka k sebi i zada mu tri zadaće: da mu doveze najdraže i najgrđe, tj. najvećeg prijatelja i najvećeg neprijatelja, i on se zamisli šta će, a otac mu savjetuje da povede kučka i ženu. I kad je pred carem udario kučka, kučak opet k njemu leti, a kad je udario ženu ona caru sve kaže kako je oca sakrio. I car se onda uvjerio da ne treba ubijati stare, savjesne ljude.

Živim bez brige

Bio pratar, pa napisao, biva, tu tablu na vratima, kaže: »Bez brige živim«, nališo vladar u lov i pročito. Zovnuo ga preda se, kaže: »Kako ti da bez brige živiš, a ja kao jedan vladar imam briga?«. – »Pa« – kaže – »imam svega i – bez brige«. Kaže vladar: »Čuješ, u toliko sati sutra ću nalić’. Tri zadaće: prva zadaća, koliko na mome konju ima dlaka, što jašim. Druga« – kaže – »koliko ima zvizda na nebu? Treća« – kaže – »di je sridina dunjaluka? I četvrta: šta ja mislim?«. Ko će to saznat?! Prepa'ne se. A imo Cincara, kalajdžiju pod čergom, komšiju, svako jutro na kafu. I ujutru doje: »Šta je, oče?« – kaže – »Šta si tako poblidio i zamislio?« »Ne pitaj, ode« – kaže – »glava«. – »Zašto, bolan?…«. Sve mu on ovo ispriča, zadaće sve četiri. Kaže: »Čuješ, ja ću« – kaže – »misto tebe, pa nek moja glava ode ako ne odgovorim – jazuk je da ti pogineš«. I kad se je prikučilo, on uče onu pratarsku dolamu, kapu, štap u ruke, gvožđe bilo u dno štapa. I bane kod cara. I car ga dočeka. Poljubi on čizmu i, ništa, štap pobije u ledinu. Kaže: »Jesi li se, pratre, smislio?« – »Mirne duše« – kaže – »vaše veličanstvo, spavo sam bez brige.« – »Dobro« – kaže – »koliko je na mome konju dlaka?«. »Dlaku po dlaku, a zvizdu po zvizdu – ne bide mira u miru« – kaže – »evo glave, evo mene«. – »Dobro« – kaže – »đe je sridina dunjaluka?«. Kaže: »Đe je moj štap stavljen. Jami štap – ničim drugim – pod zapad, pod sjever, pod istok, pod jug: bide ovdi milimetar faliti ili prić’, evo glave«. – »Dobro« – kaže – »Šta ja mislim?«. Kaže: »Ti misliš da sam pratar, nisam već Ciganin«. Ništa, razmahne onu dolamu, kad je ugledo na nemu ciganske haljine. Podbode nogom konja, pratar ga tamo sebi pozove, daruje. Nije mu dao nikuda da se mrči i ustavi ga uza se i pratar ostane veseo. I, svršeno.

Hađži Hasan-aga iz Bagdata

U vrijeme kada je u Bagdatu bio sultan Harun al Rašid (koji je, preobučen, volio da hoda po narodu), bio je u Bagdatu i jedan bogat otac i koji je imao sina Hasana. I Hasan je volio i slušo oca. Ali, kad mu je otac umro, doveže se Hasana neki hodža sa svojih četrdeset pristalica da troše Hasanove pare na bekrijanje. Hasan troši pare s njima dok sve nije potrošio. Kad je potrošio sve, oni ga počnu umjesto Hasan zvati Hasica, a kad je osto bez igde ičega, nisu ga ni Hasicom zvali, nego: »O ti!«. I već nema, Hasanu došlo da se ubije, da skoči u Bagdatsko more. Dođe materi i žali se kako ga zovu: »O ti!«, jer više nigdje ništa nema, posto siromah. Mati ga svjetuje da sebi traži bolje društvo od »klape«, da bira s kim će i kako će se družiti. I pogodi se s majkom – jer ne more biti sam – da ima barem koga, makar konakčije koji bi svratili na konak. Mati mu kaže: »Moreš konakčije uzeti za prijatelje, samo neka su stranci, neka nisu iz Bagdata, jer će te inače opet izvarati.
I on tako jednog dana strefi sultana Harun al Rašida i njegovu pratnju i dovede ih u kuću na konak, i izjada im se šta je od njega bilo. Izjavi, u razgovoru, želju da mu je da bude makar 24 sata sultan u Bagdatu. Sultan ga nekako opjani, nađu neđe veliki čuval (čuvaldus, velika igla) i veliki žak i sašiju ga, pa ga odnesu na sultanov dvor i sultan ga na svoj krevet stavi, pa ga preobuku u carsko odijelo. Sultan svima naredi da Hasana moraju slušati ko i njega. Hasan kad se probudio ne zna ili sanja, ili je na javi, ali kad ga dovedu na prijestolje, on naredi da se toj i toj babi, njegovoj materi, odnese hiljadu dukata, a policiji naredi da nađu onog hodžu i da ga stave na magarca naopako i tako da ga provedu kroz cijeli Bagdat. I tako sve to urade. Kasnije sultan opet opije Hasana i vrati ga kući, ali sultan gleda kada će se probuditi šta će raditi. Hasan narezilio mater, on da je ko sultan, još sebi umišljo. U to se pojavi pravi sultan Harun al Rašid i dade mu savjet da ubuduće sluša mater i svoje starije.

Priča o Musa-pejgamberu

Musa naišao na konak u jednog čovjeka. I u toga se čovjeka tu večer rodi dite muško. Na čelu mu piše, kaže: »Dvadeset godina života, u dvades'toj godini će oženit se i tu noć umr't«. I kad je ujutru Musa pošo (ali nije on kazivo ko je): »Dragi prijatelju, ako bog da ovo d'jete kad naraste, pa se bude ženiti, napiši da dođem i ja na to negovo veselje«. (Ali on na drugo je mislio). I tako prođe vrime dvadeset godina. Naresto momak kao grad. Nađe curu i tu će se većer oženiti. A onomu čoviku pane na pamet, napiše pismo ko mu je on reko. I uveče svadba, tu iskupili se u toj kući. Veselje, pirovina, a čovik na vrata. »Hajde, prijatelju, jesi li ti?«. »Jesam«. Kako dobro, pitali se i sjedne i tudeka provodili to veselje i odu na spavanje. A ujutru Musa čeka ka’ će biti 5, krivljavina. Ali isto veselje ko i prije bilo. Kad je prošlo to nekoliko, Musa malo zamisli. Šta je bilo? Zovne ovoga mladića i on nega pita, kaže: »Dragi mladiću, šta si noćes radio?«. »Nisam« – kaže – »ništa. Nego« – kaže – »jedanput« kaže – »nestalo« – kaže – »bilo ‘ljeba i ja otišo« – kaže – »tamo u pekaru da donesem i onda okreno prekim putem da prija malo dođem, kad na jednom mistu okučila se kučka i oko nje dvoje-troje kučića, a ona napor čini da ustane, ne more. A ja« – kaže – »uzeo ‘liba, pa joj izmrvio, ne mere da jede. A ja sažvako jedan zalogaj, pa joj dao, poče jist’. Drugi pojila, treći pojila i onda« – kaže – »nalomio i ostavio joj. Kad sam« – kaže – »opet otišo drugi put, pa nališo tuda, ej oni kučići pirlitaju oko ne, lipo, šeremetno, a ona oko ni’ tuda. Još joj« – kaže – »'liba nalomio i tako ostavio«. »E ja« – kaže – »ja sam ovde bio na konaku kad si se ti rodio. Tebi je bog dželešanuhu odredio bio dvadeset godina života, u dvadesetoj godini oženiti se i tu noć umrti. Ja sam« – kaže – »došo bio tebi na dženazu. Ja sam Musa-pejgamber. A tebi je bog tako bio odredio. A kad si sažvako onaj zalogaj ‘ljeba i dao onoj kučki, bog je reko još dvajes’ godina. Kad si drugi, još dvajes’. A kad si treći, još dvajes’. Još ti šeset godina imaš života«.

Zelembać i Ibrahim pejgamber

Zelembaća je sevap ubiti. Kad je Ibrahim pejgamber htio da uvede ljude u pravu vjeru, zašo je po narodu i počeo im rušiti one njihove idole. A ti se narod skupi, ufati ga i sveži i na jednom brdu napravi ljuljašku. A u dolini će veliku vatru zapaliti – svako je moro donijeti po jedno drvo – i njega će, Ibrahima, s brda zaljuljati da padne u tu vatru. A tu je vatru zelembač raspuhavao, zato ga je dobro ubiti. Elem, kad se vatra razgorila, ne da se ljuljaška zaljuljati. A na njoj je Ibrahim pejgamber svezan. E, što će? Kažu tom narodu njihovi mudraci: »Zaljuljaće se ako tu, pod ljuljaškom, brat sa sestrom učini nevaljalo djelo«. I nađu dvoje Cigančadi, i oni svrše taj poso. I tako se ljuljaška zaljulja i Ibrahima bace u vatru.

Priča o Ejub-pejgamberu (a)

Ejub pejgamber imao sedam sinova i najbogatiji je čovik bio na tome terenu. I vjernik. A Ibliz k nemu dolazi, sotona, kaže: »Lako je tebi vjerovati kad si najbogatiji čovjek«. A Ejub kaže: »Ja u boga vjerujem kad ne bi’ ništa imo neg’ samu kost i kožu«. – »Mani se toga, bolan, potraću ti, poletiće ti ‘ajvan!« – »Neka poleti, fala bogu.« Sve mu – do zadnega papka – uništi ‘ajvan. A on vazda vjeruje. I imo ti je on sedam žena i od svake po sina. Kad je ‘ajvan otišo, kaže mu Ibliz: »Pomriće ti djeca, mani se vjerovanja, vidiš da si poletio«. Bog mu uzme svih sedam sinova. A on i dalje vjeruje (a to njemu sve sotona radi po dozvoli boga). I Nuh se razboli, doje na n velika boles’. I napusti ga šes’ žena. Ali on se već počne smrdit. Kaže on ovoj sedmoj ženi: »Ukrki me i nosi me gori, van grada«. Iznesi ga gori van grada, u šumu. I počne od nega otpadati meso, a Ibliz vazda k nemu: »Mani se toga«! On neće. Ova žena – nema. Imala je ona pletenice dobre. Jedanput sađe u Misir i nema za šta kupit’, ovi joj Ćifut kaže: »Daj mi odriži te kose, daću ti žak ‘ljeba«. I ona mu se okrene i odriže pletenice. Dadne Ćifutu pletenice i žak hljeba iznese gori Ejubu. A on je pita: »Đe su ti pletenice?«. A ona počne plakati. Kaže joj: »Da nikad više na moje oči došla nisi«. Ona uteče plačući. Prava žena, ali je on zaćero. I od nega otpalo sve, sama kost i koža.
Bog naredi i dadne mu zdravlje, oporavi se. Bog stvara i rastvara. A žena ga pođe obać nakon nekoliko. A Džebrail po božjem naređenju priđe joj i kaže: »Ja ćemo i ti tamo, nemu«. A pita ga ona: »Pa ko je ono?« – »Pa tvoj muž.« Dolaze k nemu: »Čuješ ti, vjerniče! Ova tvoja žena – dobro vjeruj u velikog Allaha kojeg vjeruješ! – dala je pletenice za tvoj ‘ljeb, a nije od kurvaluka. Ovu ženu primi ko svoju pravu ženu, a bog će tebi opet dati«. Onda mu bog dao više nego je imo, i djece, i imanja i svega.

Priča o Ejub-pejgamberu (b)

Bio je on, Ejub pejgamber, jedan veliki bogomoljac, vazda bogu se molio. A onda šejtan se zamoli, onaj Iblis što je ga on prokleo, zamoli se bogu da mu on da da on radi šta hoće od Ejuba, da on vidi da l’ će on biti taki njegov bogomoljac. I bog dozvoli šejtanu. I on najpre mu svu čeljad poništi. Pa mu poništi svu sitnu stoku, pa mu poništi svu krupnu stoku, pa mu poništi čeljad. A on vazda bogu ibadet činio, vazda jednako. A ondaka doje on k nemu, kaže: »Spremio ti je car iz Bagdada 7 malta svile, zlata, šta hoćeš«. On pogleda u svoje srce, kaže: »Hvala bogu!«. Dođu nakon ‘eftu dana, kaže: »Sve ti je ono blago propalo što ti je car spremio«. »Fala bogu«. Sad ga oni pitaju: »Pa kako to? Kad smo ti kazali da se radostiš. ‘Fala bogu’, a kad smo ti kazali da se žalostiš, opet ‘Fala bogu’?«. I sad on navali na n boles’. I on bolovo nekoliko godina i počeo se već raspadati, i ondaka ovaj narod u gradu kaže: »Otrovaće grad, nosite ga iz grada«. I prifate nega i odnesu ga iz grada u jednu planinu, taman ko iz Sarajeva na Sedam šuma gore. Odnesu ga i tude je on bio. I žena mu nosila ručak i večeru. I nekoliko godina, četiri-pet godina je on bolovo. I ona mu nosila vazda ručak. I najpotlje nije imala više šta, odreže kose i proda i donese mu ručak. Kaže: »Zar si i ti pošla po zlu putu?«. – »Nisam« – kaže – »ne daj bože! Nego nejmam više šta, sve sam potrošila što sam imala i najpotlje kosu odrezala i ručak ti danas donila. Nego se« – kaže – »daj zamoli bogu neće li ti bog dati zdravlje«. Kaže: »Ne smim, koliko sam god bio zdrav, moram biti i bolestan, pa se onda bogu zamoliti«. Pa kad su mu crvi došli na jezik – sve su oni rastočili i najpotlje mu dođu na jezik – onda je se tek bogu zamolio. I bog je nemu odma’ povratio zdravlje. Mladić za 24 sata ko i prije bio, a on vazda bogu jednako ibadet činio, sve'dno što je on onaki bolestan bio. I onda bog mu opet dao imane ko što je i imo, dao mu stoku ko što je imo, dao mu čeljad, djecu isto kao što je i prije imo. E, tako ti je njegova povijest bila.

Predanja i vjerovanja

Drežnjak o Drežnici

Pito jedan čovjek jednog Drežnjaka: »Okle si?«. A on reko: »O'klena o Božiću tri puta sunce izlazi i zalazi!«. A i jeste tako na Inču: sunce se pojavi iza Stola, ide preko Velje i Ledenice, i zađe za Veliki Glasinac oko polu dana. Onda se za jedno polu sata pojavi na jednoj provaliji i zađe za Mali Glasinac. Iza nega izađe opet i pojavi se za jedno polu sata. Opet za kosu zvanu Račve zađe. I tako traje dva miseca: dvanesti misec i januar.
To je bio reko neki Jure Krešić zvani, iz Šarića, kad su ga to pitali u prvom svjetskom ratu.

Iz istorijske tradicije

Preko puta željezničke stanice Stara Drežnica, u Glogovu, imaju halke đe su nekada čamce pripinjali.
Staro groblje na Sritnim njivama (srednjovjekovna nekropola), nastalo je tako što su se tu svatovi susreli, pobili i izginuli.
U sjevernoj padini planine Stol, na desnoj obali Drežanjke, prema Donjem Selu, ima pećina zvana Tamnica.
Džamiju u selu Žlibu, Donja Drežnica, zidali su, kako se priča, neki Bećirević Ramo i još jedan čovjek iz Striževa.
Niže starog kamenog mosta preko Drežanjke, kod Ušća (u Neretvu) bio je vaktile još jedan stariji most, pod tzv. Anđinim ušćem.
Ima jedan sam bor, na desnoj obali Drežanjke, prema Donjem Selu, kod spile zvane Zojevača. Ne valja dirati taj bor, ne možeš ga sjekirom taknuti da se nećeš posijeći. U Zojevači se krili hajduci, a preko rijeke je bila brvina na kojoj su neki ubili jednog hajduka. Kad su mu prišli, imali su mu opanci na nogama 75 povrazača, toliko mu je stopalo bilo (obično opanak ima 40-45 povrazača).

Predanje o osvajanju Drežnice

Grci dok su bili, tu u potoku Meomači (kod Bunčića), kopali su zlatnu rudu i imali su tu rudnik i fabriku.
Grke su Turci išćerali iz Drežnice, jedanaes’ su se godina oni borili protiv Turaka. Crkva je njihova bila kod škole (osmogod. škola u Gornjoj Drežnici), a grad im je bio gdje je i sada parcela koja se Grad zove, odmah do škole.
Baba je kazala Turcima da naopako potkuju konje i tako su oni sa Klanaca, od Duvna, sišli u Drežnicu, do na Sveću. A i na Sveći je grčka crkva bila i tu je stajao Petar general, koji je od tuge umro na Petralju.
Kad je Petar začutio da idu Turci s Klanca (na zapadnom kraju Drežnice), onda je pobigo sa Sveće. Imo je dobra konja i išćero ga uz Plane, preko Gozda, na zvanu planinu Prislop. Kad je na Prislopu zanoćio i ujutro kad je ugrijalo sunce, otolen je dobro mogo vidit Sveću i crkvu koja je bila. Kad je ugledo turski bajrak di se vije kod crkve i di turski at njišti, tu je odma’ crko na mjestu i sad mu se grob nalazi pokraj Gozda.
Na Gradini više Drage, u Gornjoj Drežnici, ima zid klačeni, tu je isto grčki grad bio i tu su oni zakopali svoje blago. Po to su blago dolazili kauri, oni su imali knjige đe se zlato nalazi.

Predanja o zakopanom blagu

Kaursko je zlato zakopato tu na Vrilinam kod Zmailovca, u G. Drežnici, na Gradu, jedno. A drugo je oćerano, po priči, gore prema stinama. Ali ga nije našo niko. Priča se da je u pećinu zakopano, nanj kaplje kap vode, doli je lug i na lugi nož brdu. Na kljun noža kap je. Naće ga siroče dijete. Ali – nož je nađen i lug, našo ga je jedan Turkić Jusuf, mali, siroče bez majke i oca. Djeca kopala. A dolazili su i Hercegovci tražit, po knigama, ali para nema, kopali doli – ‘aj’ kopaj ti bogu!!
A Dulići su, doli (u D. Drežnici) otvorili, našli, kod potoka kazan novca i nisu u nj smili krenut, nego otišli po fratra. I fratar izašo i s nima podijelio na četvoro. Bila tri brata (Dulića) i on četvrti, nima dao tri hise a sebi jamio četvrtu i otišo niz vodu. A oni svoje sklone neđe. I u roku petnes: dana – sva tri umrla. U istoj kući pomrli, para nema, više ih niko našo nije. A fratar svoje iskoristio i od ni napravio doli oni Krešić ‘otel, oni fratar što je gonio ovu jarugu (Don Klement Sumić, za vrijeme Austrije gradio kanal).
Kod izvora zvanog Vriline, u blizini Zmailovca, u G. Drežnici (kod današnje osmogod. škole u G. Drežnici), bila je, priča se, nekada crkva. Ljudi su išli da traže zlato oko te crkve, kopali.
A zlato se kopalo i u Gradini, nad Dragom, odakle su ga, u stara doba konjima dogonili toj crkvi, a otale u pećinu, u Potpeće, da ga sakriju. To su Grci radili, za njihova vakta. To je blago čuvala aždaja, ljudi je zvali »grobara«. Nju su sve donedavno ljudi viđali i njen trag kako ide vodi (Drežanjki).
Tu na Zmailovcu su Grci stajali, i tu su dvojica Kumrića našli neko zlato i obojica su umrli.
Kauri su od Turaka bježali ‘vamo u Drežnicu, u ova brda. Potpleće pećina ima, više Lisičina, i ima ondi di je crkva bila na Zmajilovcu. I ljudi su kopali i našli prag, i arar ugljena i brus, sav ispisan s jedne strane. Bio je ko kalup sapuna. Priča se, tog vakta da je prva mazga pred spilom bila rastovarana, a zadna tovarena prid crkvom, toliko je bilo crkvenskoga blaga.
Bila muslimanska familija Kumrići (svi su izumrli, četiri brata). I pričaju da su oni imali sluškinju Maru, koja je s desne strane crkve jedan mali lončić zakopala zlata. I Kumrići kada su tu trapili, našli su taj lončić od jedno kilo toga zla I tu je bila debela zemlja na parama dva metra i gori zasuto lugom, u lug zadiveno gvožđe ko jedan veliki nož. I na lug opet zasuta zemlja oko metra, radi vode što kaplje iz pećine.

O sokolu Ćori Drežnjaku i Fijoviću Tomi

a) Ima gori stijena (u G. Drežnici), zove se Sokolina. Ondi je neki Fijo Toma se spušćo na užadima, osamnes uža. I braneć ga ‘tica iskopa mu oko. Kad ga snio, izvadili ga gori, kad nema jednog oka soko. A drugi ostao zdrav. Ajde, pusti ga, da ufatim zdravoga, a ovoga drž'te! Oni su držali onoga, on doli se spustio: kad zaviče vila, kaže: »Ajde doma, Fijoviću Toma, dosta je danas tvoga lova. I prikine uža i on je pao, ima visina oko jedno sto metara. I odma’ pogino.
I ovi je ćoravi soko poslat u Beč. I onoga vakta je bilo, ili daj toliko svoji’, šta imaš – sokolove, orlove – i oni se gori sakupljaju i bore. I ovi pustio jednoga po jednoga, četiri. »Dajte Ćoru Drežnjaka!«. I on izori više onih njegovih. I kad ih je izorio, pobjego kaže: »Na sve strane pravite kuće, ode na Bosnu i Hercegovinu«. I sedam godina – to mi je baba pričala – sedam godina je danak ukinut na Bosnu i Hercegovinu da niko plaćo nije nikakva ni poriza, ni ništa.
b) Stari Fijovići živjeli su u Drežnici prije Turaka, a bili su tu i kada su Turci došli. Stajali su u selu Poglavici, više džamije današnje. Kuća im sada stoji, pod pločom je, ali je sada napuštena. U njoj su bili Bešići, u kojih nisu mogle biti dvije muške glave; jedan ili više muškarca moro bi umrijeti, tako da su Bešići vazda ostajali na jednom mušku. U tih Fijovića bio neki Toma koji je u Drvaru (vis kod Javorka, na Čvrsnici) hvatao sultanu sokola.

Predanje o Melića gradini

a) Na Gradini (Melića, više Drage u G. Drežnici) bila vojska grčka i zlato zakopano je u nekom topu. Bir cikne sunce obasja to zlato u topu. Zlato je namijenjeno siroti. Neki Dalmatinac jednom srio nekog Cokića (iz Drage) i poveo ga na Gradinu. Dalmatinac našo dragi kamen, a dao Cokiću vriću zlata. Cokić ne htio ponijeti, već kasnije pošo sam, kad ono ugljen.
b) Melića gradina je između sela Lisičina i sela Drage u Gornjoj Drežnici. Sa jugozapadne strane, odakle joj je jedini prilaz, ima nasip kameni. Kazivač se sjeća da je vidio i dijelove zida u malteru. »Neka je stara baba pričala da je tu nekad bio grad, ne zna se čiji, to niko ne pamti. Čulo se da su neki dolazili da traže zlato u toj gradini«.

Predanja o hadžiji Pendi

a) Penda je ostao iza oca i iza majke. Njegov je otac obišen radi Duvna. U nega je bilo kmeta, ja pamtim, po osamnestero konja bi gonilo ‘šenicu im iz Duvna. Toliko je imo. I onda, najpotlje, vlast: »Ili se odostani Duvna ili daj glavu!«. I na višala. I dva puta gajtan puco na vratu, dok jedanput se nije ugušio. I ostalo dijete, ovaj ‘adžija Penda. I ovaj kako će dobaviti dijete? I desno-livo i dođe, uzjaši konja i među djecu, kaže: »Koje je« – kaže – »tude Pendino dite?«. – »Eh’ ono!« I on: »Mali, dođi ‘vamo, dođi ‘vamo, dođi ‘vamo«. Šećera malo i on se primakni, a ovi šćepaj, na konja, bježi i dogoni ga ovamo. I posli toga on se odgojio bio, i dobro se odgojio. I onda su pričali ljudi da je on bio vilen. I onda su kmeti dolazili, dok nije ono pravo kmetstva postalo, i onda su oduzeli tu zemlju. Ja znam: po osamnestero se konja uređaj, goni se ‘šenica, ječam.
A on (Penda) kad je se razbolio, imo je dobra konja. I stao vrisak konja u podrumu. »Aj'« – kaže »đeco, vi'te šta je konju«. Vranac bio. Kad je unišo jedan momak, njemu je ‘Alil bilo ime, kad dvi djevojke su dvi strane konja! Vrati se. »Šta je?« – »Ništa, vala.« Kaže: »Ima nešto!«. Kaže: »Dvi djevojke nemu su dvi strane, drugo ništa nejma«. Kad taman on to ispričo, kad oglas na izvanu, to ljudi neki sjedili kod bolesnika: »Umr'« – kaže – »hadžija, crče mu vranac«. I hadžija izdušio kad su ulišli i vranac crko.
I ima gorika đe je zakopan, to su pričali: kad je najviši vitar, zažeži sviću i metni na oni njegov spomenik, bašluk mi rečemo, da je ne bi udunulo dok je kapi.
A džamije nije bilo gori (u G. Drežnici). Doli je džamija, ona od starina, u Donjoj Drežnici, a ova se je gori kašnje napravila nekako… kašnje puno. I pošli ujutro, Bajram se ujutro rano klanja, rano, a daleko ići. I neki Mujčin Dulić (Mujo mu bilo ime, pa Mujčinom ga zvali) pa od đavoluka javi: »'Aj'mo« – kaže – »mrtvi, ‘oćete li vi džamiji?«. A otuda zaviče: »Polako« – kaže – »i ja ću s tobom«. Kad ozdal se pojavi – znaš, ima, zamota se ona botana, ćefin se reče, biva. Bogami – on se prepane. I on napriko, a on spram njime do mimo. A u Zećanovića pivac kokuriknu. Samo mu zaviče: »Moli se boga onoj tičici!« – i nestane. A otolen je, iza toga groblja niko.
Niko ne zna kako je Adžija dobio tu svoju snagu. Hadžija Penda je skako, u Raičevu klancu ima dvi grude. On je skako s ove grude anamo i nazad na grudu. To su pričali ovi »kumovi« gori, Rakićaci.

b) Prije jedno stotinu i dvadeset godina živio je u Gornjoj Drežnici hadžija Pendić. On je bio vilen. Jednom je u Mostaru, niz cijelu Cernicu, skako sve sa sačaka na sačak (s krova na krov). On je bio rođen u košuljici i njega ni puška nije »primala«, tj. nije ga mogla ubiti. Jednom su se na njega naljutile vile i na jednom mjestu što se zove Spile bacile ga u zrak, ali su ga opet dočekale na ruke.
Sahranjen je u groblju muslimanskom u Zagreblju i sve do 1945. godine stajo mu je zelen bajrak nad grobom.
Sada u Zagreblju ima njegovih potomaka Pendića i žive na tzv. Mejdanu.

c) »Hadžija« Pendić živio je u Zagreblju za turskog vrimena, njega nema ima sto godina. On je bio naizvan ljudi, silan čovik. Pričali su stari ljudi da se on rodio u »košuljici«. Ko dite jednom čuvo jarenja u Osoju i našo žensku, zapela se u jasenje. I on je otpetljo i nje nestalo – to je vila bila pa mu ona snagu dala i pomagala mu. U Klancima gori, u Raičevu klancu, on je skako sa stijene na stijenu, ima jedno sedam-osam metara. I to staro vrime su ‘ajduci i »hadžija« (nije on bio pravi hadžija, samo ga tako zvali) dočikali trgovce u tom Raiča klancu, pa su trgovci na »hadžiju« pucali iz pušaka i gađali ga u prsi i pogodili. I njemu ništa nije bilo, samo mu je sestrić njegov Maše Šamerić isparo te prište iz prsiju.

O hajduku Šimić Andriji

Hajduk Šimić Andrija je često dočiko trgovce u Raiča klancu, a slazio je i u Drežnicu, ali nikome nije naudio ni za šibicu. Jednom banduri drežanjski zanoćili u Konjskom u jednoj pojati doli, a gori bio Šimić Andrija sa svojim drugom na sijenu. I slušo on šta banduri pričaju. Pitali banduri jednog Drežnjaka: »Šta bi ti Šimić Andriji uradio?«. A on reko: »Ne bi’ mu ništa, već da imam u torbi šta, sio bi s njim i pojio«. I tako Šimić Andrija nije nikad napado Drežnjake.

Narodna vjerovanja i pričanja o vješticama

Vištice možeš poznati između Jurjeva (dva su Jurjeva!). Uzmu se uža i onda se vežu, kukanj staviš mu ime: »Ovo je Begze«. Drugi kukanj vežeš: »Ovo Fate, Kate«, i tako vežeš i nadijevaš ime na koga imaš miso da je vištica. Moreš vezati i deset kukanja. I to se obisi na verigam. Kad dođeš u jutru, koji se kukanj sam odrišio — ono je vištica.
Ako neka žena neće da proda svoje srebro, nakit, i ona je vištica. Ima tih vištica koje nešto u tome imaju, neku silu u tom nakitu. Jednom je svaku noć jednom čovjeku koze neko pomuzo, svaku se noć muzle, pa su ih i puškom čuvali. Kad jednom, čuju oni u toru kako nešto govori: »Stani, vlaso moja, i tamo se pomakni!«. I taj čovjek koji je čuvo ugleda svoju tetku. Puko iz puške, puška se razleti, a lončara (zemljana posuda) u koju je puko – razbijena. Kad on tamo – krv. Nema niko. On kući, kažu, tetka mu jedva živa. I treći dan dođe joj kući da se halali s tetkom: »Čuješ li, tetka, ja ću pitat, a ti ćeš odgovarat. Di si bila tad i tad. Di si bila kad mi je sin umro, di si bila kad mi je ovo, pa ono, di si bila kad si zavađala čovika i ženu, kad si dicu morila, kad mi je neko koze muzo?«. I kad mu je tetka sve iskazala, halalio joj i izličila se i živila još godinu, ta tetka mu. To je u Drežnici bilo.
»Ona« je buruzur (bihuzur, tegoba) kad namini sihir na nekoga, a ne zna da skine s njega. Može sestra, ako je »ona«, na sestru da baci sihire. Bio je takav slučaj u Gornjoj Drežnici. I taj sihir može skinuti s čeljadeta samo onaj ko bolje zna. Išli su čak hodži u Soviće (kod Jablanice) da skine sa te sestre sihire.
A bila je na Brštenovači (D. Drežnica) žena, umrla je davno, i ona je bila vištica. I sin joj se oženio, ali svako dijete koje se rodilo – umre. I onda je taj čovjek – a znao je da mu je mati vištica – uzeo nož i zaprijetio materi da će je zaklati ako mu još ijedno dijete umre. I više mu nisu djeca mrla.
Pričalo se da je vištica svaka imala po neki svoj šćap. Jedna je žena u Bunčićima imala tri šćapa, nikome ne bi dala da u njih kreće.

Narodna vjerovanja i pričanja o vilama

Šašković je neki našo vilu i odapinjo joj kosu. Rekla mu je: »Ako mi dlaku ne prikineš, valjaću ti, nagradiću te!«. I svojom mu rukom dala. I on sve, on polako, polako, polako, i pričo je on da su joj noge ko u magareta, a gori đevojka. I toliko da ima silen kose, znaš šta se kaže: »Kose ko u vile«. I on je otkačio i ona nemu dala te triske. I on doli niz točilo, kako je išo od nje – baco: »Šta će mi ovo?«. Kad je došo kući, kad istreso, kad – dukati. Vrati se, kad je došo gorika, tamo izgorilo ko ugljen, našo ono, ondi, ono ondi đe je baco.

Vjerovanja i pričanja o mjesecu, suncu, dugi i vjetru

Kad je užba (pun mjesec), valja se dobro zagledati u misec. Vidi se di »sidi Mujo za trnovim panjem«, tako su stari ljudi govorili dici.
Kad je pomračenje sunca, di si – sidi na zemlju, nemoj ići. Tako su stari govorili, to je božje davanje. To aždaja jede sunce kad je pomračenje.
Kad ubije neko zmiju, priča se da sunce stane i kaže: »One (ruke) ti cvale (što si ubio zmiju)!« A ako je ne ubiješ, sunce kaže: »One (ruke) ti sahle!«.
Pričalo se da su nekada bila na nebu tri sunca, pa je aždaja pojela dva, a treće lastavica iznijela više na nebo. I zato nemoj bit lastavicu, gri'ota je.
Duga na nebu je znak da će se ustaviti kiša; ako prođeš ispod duge, muško će postat žensko, i obratno.
Kad oreš, ako padne kiša dobro i nalije se volu cili rog, kažu: »Biće dobar rod, jer pola roga je pola roda«.
Kad bi u Drežnici ljudi redili žito ili grah, razvijavali ga pa nema vitra; a triba ti, onda bi stari ljudi znali reći: »Zatrpali su vitar u jami«. Virovalo se da se vitar može zatvoriti u jamu.

Pripovijetke i kazivači

1. Pedalj ćose — lakat brade i Medvidović
Omer Balić – Tičević, rođen 1916, Poglavica. Drežnica (11. VII 1979.)
2. Priča o ubijanju staraca
Omer Balić – Tičević, Poglavica. Drežnica (11. VII 1979.)
3. Živim bez brige
Ahmet Mujić – Kleco, rođen 1911. Zdilač kod Inča, Drežnica (sept. 1978.)
4. Hadži Hasan-aga iz Bagdata
Omer Balić – Tičević, Poglavica, Drežnica (11. VII 1979.)
5. Priča o Musa-pejgamberu
Džafer Kajić, Bunčići, Drežnica (24. X 1979.)
6. Zelembać i Ibrahim-pejgamber
Ahmet Mujić zvani Kleco, na Zdilču (sept. 1978.)
7. Priča o Ejub-pejgamberu a)
Omer Balić – Tičević, Poglavica, Drežnica (11. VII 1979.)
8. Priča o Ejub-pejgamberu b)
Džafer Kajić, Bunčići, Drežnica (1979.)
9. Drežnjak o Drežnici
Ahmet Mujić – Kleco, Inač, Drežnica (9. IX 1978.)
10. Iz istorijske tradicije
Hasan Mušić, Drežnjak naseljen u Potocima kod Mostara (19. maj 1979.)
11. Predanja o osvajanju Drežnice
Džafer Kajić; Ahmet Mujić – Kleco i grupa kazivača iz Bunčića (8. i 9. IX. 1978.)
12. Predanja o zakopanom blagu
Omer Balić – Tičević u Poglavici, G. Drežnica (11. jul 1979.)
Alija Beglerović u Raštanima kod Mostara (16. maj 1979.)
Ahmet Mujić – Kleco na Inču u Drežnici (9. sept. 1978.)
13. O Sokolu Ćori Drežnjaku i Fijoviću Tomi
Ahmet Mujić – Kleco na Zdilču kod Inča (septembra 1978.)
Alija Beglerović u Raštanima kod Mostara (16. maj 1979.)
14. Predanje o Melića gradini
a) Grupe starijih kazivača u Bunčićima (8. sept. 1978.)
b) Marić Marko u Lisičinama, G. Drežnica (8. sept. 1978.)
15. Predanja o hadžiji Pendi
a) Džafer Kajić, Bunčići (13. jul 1979.)
b) Ahmet Mujić – Kleco, na Zdilču kod Inča (sept 1978.)
c) Alija Beglerović – Lataš, rođen 1898. u Dragi, G. Drežnica (10. sept. 1978.)
16. O hajduku Šimić Andriji
Maso Mujić u Dragi (10. sept. 1978.)
17. Narodna vjerovanja i pričanja o vješticama
Razni kazivači iz Drežnice (1980. i 1981. godine)
18. Narodna vjerovanja i pričanja o vilama
Ahmet Mujić – Kleco na Zdilču kod Inča, Drežnica (sept. 1978.)
19. Vjerovanja i pričanja o mjesecu, suncu, dugi i vjetru
Ilka Šarić, Inač (avgust 1981.)